Autor crteža je moj gene 1974/75 Prof.nemerit. Čedomir Vasić. Ne dobih značku „primeran vojnik“ jer nisam imao dovoljno izgradjen odnos prema starešinama u Celju..

EPILOG

U jutru 15.maja 1945 su nadirali rnglrdki tenkovi i urlali  spitfajeri  preko Bleiburškog bazena a jaje Titove jedinice su nadirale na visoravni severno od Blajburga. Englezi su zahtevali od Hrvata da u roku 30 minuta polože oružje i da bezuslovno kapituliraju. Oko 20.000 ustaških i domobranskih jedinica, koji su odmah bili svateli preteću opasnost iskoristili su opšti metež i pobegli su u šume  kojima su bili okruženi. I druge Ustaše i Domobrani  u mnjim ili većim gtupama pobegoše pobegoše duž severnih padina Karavanki u unutrsšnjost Koruške. Ostatak  od 120.000 ljudi su morali po naredjenju i pod engleskom zaštitom stojećih  Titovih trupa da maširaju za Blajburg. Jedna druga grupa od  izmedju 100.000 i 150.000 pretežno izbeglica su se predali tamo gde su se  upravo nalazili.

Od 16.maja 1945 su vojnici jugoslovenske oslobodilačke vojske eskortirali te mase hrvatskih ljudi  u više kolona prema Mariboru na Dravi.  Za vreme tog „Marša smrti“ je po hrvatskim podatcima ubijeno oko 30.000 Hrvata.

U 20.maja 1945 započetom streljanju u blizini sela Tesen ( Tezna ) južno od Maribora i u drugim mestima Slovenije, koje je trajalo oko pet dana, je pobijeno 50.000 hrvatskih vojnika i oko 30.000 izbeglica, pretežno žena i dece.

Svi pripadnici ustaša, oficiri i vojnici, kao iu aktivni oficiri Domobrana su tu nćli strašnu smrt. Njihove leševe su najvećim delom bili pokopani u tenkovskim rovovima mariborskog mostobranskog utvrdjenja.

Po pažljivim procenama se radilo  izmedju 100 do 150.000 pobijenih hrvatskih vojnika i oficira nakon Blajburške kapitulacije.. Bila je to strahovita propast ili kraj „nezavisne države Hrvatske“.

U petak, 25.maja 1945 povukle su se Titove trupe posle protesta vojne uprave zapadnih saveznika iz Klagenfurta, koji su držale 14 dana, na jugoslovensku granicu iz 1941.

Već dva dana kasnije, 27.maja 1945. je na osnovu „Atlanske -karte “ je Tito zahtevao pri-pajanje Austriji pripadajućeg dele slovenačke Koružke.

U Subotu 9.Juna 1945 je u Veneciji-Julija potpisan sporazum izmedju Jugoslavije, Velike Britanije i SAD o „privremenoj vojnoj upravi. Tito se izjavio saglasnim da se iz Italiji pripadajućih Trsta, Pule i Isoncodoline povuku jugoslovenske truppe.

U subotu 16.juna 1945. je grčka nacionalna garda opkolila na planini Pindus krvoločnog vodju ELASa Arisa Veloučiotisa sa šačicom njegovih ljudi. Još kratko pre toga je bio izjavio: „Svemu je bilo krivo to što nismo pobili dovoljno ljudi. Revolucije pobedjuju onda kada se reke od krvi oboje u crveno“. Pripadnici nacionalne garde su mu odsekli glavu i izložili je na trgu gradića Triakla.

U Jugoslaviji je jogoslovenska tajna policija OZNA još dugo posle kraja rata sistematski tražila i progonila svoje nekadašnje unutrašnje protivnike, srpske i crnogorske izdajice, Ustaše i Četnike.

Djilas: „Svi su bili poubijani izuzev Žena i dece ispod 18 godina – tako se pričalo u Crnoj gori, i tako sam slušao kasnije od učesnika u tim izvedenim osvetama bez ikakvih granica. Koliko ih je bilo? Verujem da to niko tačno ne zna i da se to nikada neće ni saznati.. U slovenačkom centralnom komitetu su se dve godine kasnije da su imali  sa seljacima iz tih predela veloke neprijatnosti. Govorilo se sledeće: Podzemne reke kraških polja su izbacivale leševe na površinu. Pričalo se da  su se leševi u plitkim grobnicama prilikom raspadanja toliko naduli da je izgledalo kao da zemlja diše.

Ok 1.750.000 ljudskih života je palo u partizanskom ratu, svaki deveti stanovnik je platio životom. Srpski narod je Pavelićeva vlast koštala 800.000 ljudskih života. Pored toga je razoreno preko 820.000 kuća, dve trećine stočnog fonda i 90% đeljezničkih pruga je razoreno, uništeno.

Početkom 1946.  nakon čto je poslednji vezista Draže Mihajlovića, Titovoj OZNI izdao tajnu šifru, je fingiranim porukama vodja Četnika bio namamljen u klopku. Pronašli su ga  zajedno sa njegovim poslednjim podanicima u jednoj pećini na srpsko-bosanskoj granici. U jednom velikom izrežiranom demonstrativni procesu koji je održan u jednoj kasarni u blizini Beograda je bio osudjen na smrt. Mihajlovićeve poslednje reči su bile: „Mnogo sam hteo, mnogo započeo ali su mene i moje delo udari vetra i dogadjaja omeli i zavejali.“ Njegov leš je pokopan na jednom nepoznatom mestu.

Hrvatskom poglavniku Ante Paveliću i jednom delu njegovog rukovodećeg kadra je uspelo bekstvo u inostranstvo na zapad. Oni su tokom vremena u okviru hrvatske dijaspore u evropi i preko okeana došli ponovo na uticajne pozicije i položaje.

Pavelić se 1948 pojavljuje kao gost kod predsednika Perona u Buenos Airesu.

On je i dalje važio kao poglavnik za šefa hrvatske vlade u izgnanstvu. Nakon pada Perona je Pavelić bio uhapžen od strane argentinske policije, na tajanstven način je uspeo da pobegne tajnim putevima u Španiju. Tamo je umro 28.12.1959. u „Nemačkoj bolnici“ u Madridu.

A zapovednik Jugo-Istok, generalfeldmaršal Frajher von Wajhs ima pravo kada je u svom poslednjem izveštaju o preko tri godine trajućeg partizanskogv rata na Balkanu pisao:

„Nije to bio neki mali rat! Ne, bilo je to sveobuhvatni ustanak, eksplozija stoletnih strasti divljih naroda, prekriven Sukobima današnjeg vremena vladajućih polarnih pogleda na svet, bilo je to hrvanje bez početka i kraja, bila je to borba bez frontova, mačevanje bez pravila savremenog modernog ratovanja“.